Login  |  Register

Toma Zdravkovic

Last Updated on Wednesday, 08 July 2009 11:26 Monday, 20 October 2008 19:30
Written by Administrator
Print PDF
Toma ZdravkovicBuket belih ruža
Toma Zdravkovic, za prijatelje Dado, svet je ugledao 20. septembra 1938. u se-lu Pecenjevcu, kod Leskovca. Odrastao u nemaštini i siromaštvu, kao jedno od peto-ro dece, nije ni mogao da ocekuje moralnu podršku Svevišnjeg. Brzo je shvatio da ga život na selu ne privlaci, niti je sebe mogao da zamisli kao individulnog poljo-privrednog proizvodaca koji šuruje sa društvenim sektorom. Umesto o njivi, decacki naivno, maštao je o pevanju: oni koji su ga slušali kako pevuši, vrteli su glavom i tvrdili da „tu ima necega". Šta konkretno, nisu znali, jer im Toma, onako mršav i žgoljav, nikako nije licio na pevaca koji je u seoskim predstavama morao da bude korpulentan i jak. Ohrabren punoletstvom, Toma je rešio da krene u svet preko neizbežnog Leskovca. Tu je, sas-vim slucajno, gladan i promrzao, upoznao Silvanu Barjaktarevic (kasnije Armenulic) i na njenom primeru se uverio da od mu-zicke buducnosti ništa nema bez kafane.

Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se živelo. Jelo, pice i domacinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na cijem se imenu gradio ,,imidž" kuce i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnicki doživljaj, daleko sadržaj-niji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u obla-ku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!

Po prvi put u takvom okolišu našao se Toma Zdravkovic u leskovackoj „Dubocici". Nije mu bilo teško da uleti u film ciji su kadrovi, samo za posmatrace, stalno bili jednolicni: tura pica, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim kru-govima brzo se culo da u Leskovcu peva „neki Toma" i da sve zna: narodne, zabav-ne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzickog mahera, uputio se u tuzlanski hotel „Bristor" i na licu mesta šarmirao pu-bliku koja je iz veceri u vece punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: želeo je da sam nešto komponuje, prckao je po klaviru, i konac-no napravio pesmu „Andela" za koju je bio ubeden da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje - shvatio je da još nije kompozitor.

U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogra-du. Za nju je našao stan u Tuzli, maštao o vencanju, uveren da se tako moralne devojke više ne srecu. Jednog dana, našao je Slavicin dnevnik i šokirao se: njegova me-zimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima. Želeci da joj pruži još jednu priliku, po isteku ugovora u „Bristolu", To-ma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.

„Došli smo prvo u Beograd - pricao je Toma Zdravkovic novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u „Politici ekspres". - U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Tokovic koji je pevao u kafe-baru „Terazije". Obratio sam mu se za pomoc i zamolio ga da me preporuci nekom lokalu. Tokovic, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom ba-ra. Misleci da sam na nivou Dragana Tokovica, ponudio me je da ga zamenim. Sutra-dan je održana proba. Uhvatila me je grd-na trema, jer su tad u kafe-baru u Bezista-nu svirali najbolji muzicari, kao Vasa Beloševic, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zo-ran Miladinovic. Tad sam prvi put u životu video Šekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utucen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim cavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im pri-šao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obide neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela „Balkan" (...) Nije se vra-tila do osam uvece, tako da sam opet kre-nuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoci, u društvu Zorana Miladinovica i nekih devojaka i mladica". Ne želeci da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angažman u hotelu „Vojvodi-na" i nastavio sa svojim ljubavnim muka-ma.

Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je tražio stepenicu više i konacno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog „Metro-pola". U modi su bili šlageri i kancone tipa „Ave Marija", „Granada", „Katari" i „Gitara romana". Cesto je gostovao u okolini Beo-grada, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela „Vojvodina". Jedne veceri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omadijan, zaboravivši na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenadenje bude vece, devojka je pristala! Brak je izgledao uspešan sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo pušten, zbog slabog zdravlja, bracne trzavice su pocele i ne-koliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.

Kao što ostali svet menja košulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u no-vosadskom „Putniku", beogradskoj „Topciderskoj noci" i na Svetom Stefanu
„Odleteo sam do Titograda nekim sta-rim „konvejerom" - pricao je Zdravkovic, u ispovesti za ,,TV Reviju" 1984. godine. - Stigao sam u Titograd uvece. Secam se, došao sam do hotela „Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, šta je, totalno nepoznat kraj! Predžonjao sam do jutra na nekoj klu-pi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Išlo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Ste-fana, upoznao orkestar i poceo da pevam na najlepšoj terasi na Jadranu.

Jednog da-na, vracajuci se sa plaže, svratim do re-cepcije. Kažu, imaš telegram. Meni se go-dinama niko nije javljao. Ni od kuce, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pecenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkacio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem tele-gram, a u njemu stoji da se hitno javim jed: nom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i da želi da me vidi. To me je totalno šokiralo..."

Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlecivo bolesna. Samo je cutala, ništa nije govorila. Sasvim razo-caran, Toma se nije ni vracao u Sveti Stefan. Želeo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angažman nije mogao da dobi-je. Morao je opet u Tuzlu, u „Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao još je-dan telegram, ovog puta sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.

Tako je nastala pesma „Buket belih ru-ža" o cijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika - još tada u „Bristolu" - osetila da Toma ne peva pesmu, vec svoj život.
On drukcije nije ni mogao...

Zdravkoviceva kafanska karijera, u me-duvremenu, nastavila se angažmanom u niškom hotelu „Park", odakle je prešao u beogradski „Gradski podrum" gde je tri godine, svake veceri, pevao od osam do cetiri ujutro. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz licnih iskusta-va: još jedan emocionalni tesnac rezulti-rao je pesmom „Ciganka" koja je hitro po-stala nova kafanska himna, ali je samo ma-li broj ljudi znao njenog autora. Kad je 1963. „Diskos" ponudio Zdravkovicu da snimi prvu plocu, ovaj je racunao na „Ci-ganku", ali su odgovorni bili ubedeni da ona nije hit. Odlucili su se za jednu Tominu novu melodiju („Što te veceras nema") ko-ju su upakovali sa numerom Enrika Masijasa „Žena mog prijatelja" i pesmama ,,Deca zemlje" i „Esaderata".

„Diskos" je izdao prvu plocu bez ikakve reklame - zabeležio je Tomina secanja novinar Dragan Gajer u „TV Reviji". - Tako je onda bilo: ko hoce da kupi, kupi. Bez ikakve najave, bez reklame, ništa! Kad je izašla nova ploca, pomislio sam da cu po-stati poznat, popularan. Ploca je izašla i ni-šta se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u „Albaniji". Udem da vi-dim da li ce neko da je kupi. Neke dve devojcice traže od prodavacice pesmu koju ova nije znala. Nešto kao: moj drug, pa že-na, pa prijatelj... Ja shvatim da traže moju plocu, onu „Žena mog prijatelja" Enrika Masijasa. Prodavacica kaže da nemaju. Meni neprijatno, jer radi se o mojoj ploci. Ipak, objasnim prodavacici - eno je, tamo gore. Skine je i stavi na gramofon. Devojcice oduševljene. Jedna komentariše, držeci omot: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! - Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju..."

„Gradski podrum" nije zažalio što je angažovao Tomu. Naprotiv, mršavko koji po svim principima marketinga nikako ne bi smeo da ude u kafanu, a kamoli da stane ispred mikrofona, magnetskom pri-vlacnošcu plenio je publiku, vodeci je u boemska raspoloženja nevidenom emo-cionalnom snagom. Zdravkovic ni tad nije imao gromki, zvonak glas koji je lomio ca-še i lustere: njegovo oružje ležalo je u ta-nanim nitima osecajnosti na cijim su se talasima gosti ljuljuškali, prepuštajuci se Tominim pricama o sudbinskoj povezano-sti kafane i ljubavi.

Da bi na licnom primeru pokazao da je to tacno, Toma nije morao dugo da ceka. U „Podrumu" je upoznao Milicu, sa kojom se, posle nekoliko meseci, vencao. Svedoci onog vremena secaju se da je Mi-lica bila mirna i razložna, i uz nju, cinilo se, i Toma više nije onaj stari: nije mnogo pio, manuo se kocke i boemskog društva koje ga je, po zlehudoj tradiciji, svuda prati-lo. Pomirio se sa cinjenicom da ce ostati kafanski pevac i da od ploca ništa nece biti. U sklopu bracnog prevaspitavanja, prešao je u kafanu „Stadion": vec posle nekoliko nedelja, za kafansku klijentelu Beograda „Stadion" je postao kultno mesto - tamo je pevao Toma Zdravkovic!

Nastupajuci pred probranom publikom, Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakocom je „upra-vljao" gostima, menjao raspoloženje, krei-rao atmosferu, pa je svima, osim Tomi, bilo logicno što mu je Obrad Jovovic, šef „Jugotonovog" predstavništva u Beogradu ponudio da snimi plocu. Bez velike nade, odneo je Jovovicu demo-snimke pesama „Ciganka", „Marta", „Nikad necu da te zaboravim" i „Andela", a ovaj je Iliji Genicu poverio da uradi aranžmane. Na veliko Tomino cudenje, ploca je brzo objavljena: dogodilo se, eto, da neko i održi dato obecanje! Singl je postao zlatan, što je Tomi otvorilo sva, do tad, zatvorena vrata.

Radio stanice i televizija više ga nisu zao-bilazili, poceli su cak da se za njega interesuju i organizatori zabavnomuzickih fe-stivala, sasvim zbunjeni da li je ono što Toma komponuje i peva, narodna ili zabav-na muzika. Ostace zabeleženo da je na „Beogradskom prolecu 69" Toma, u alternaciji sa Anom Štefok, pevao pesmu „Duška". Usledili su singlovi sa pesmama „Ja nemam nikog na svetu", „Rogonja", „Voli me do sutra" i „Kamena stena", i svi-ma je bilo jasno da posle Tome Zdravkovica narodna muzika više nikad nece biti ista.

Primetili su ga cak i šefovi Splitskog fe-stivala, pa su mu 1969. uputili poziv da ucestvuje na velikoj internacionalnoj fešti. „Jugoton" je, medutim, smatrao da je bolje da Toma ode na festival „Ilidža 69" i peva pesmu Blagoja Kašanina „Odlazi, odlazi". U konkurenciji pevackih legendi onog vremena - kakvi su bili Nedeljko Bilkic i Safet Isovic, Toma, objektivno, nije imao šta da traži. Zauzeo je drugo mesto, ali se u Beograd vratio sa najvecim hitom festi-vala: za samo dva meseca singl je prodat u 100.000 primeraka! Bio je to pocetak gazdovanja Tome Zdravkovica: kad je Mehi Puzicu dao pesmu „Majko, majko", koju je ovaj prodao u neverovatnih 500.000 primeraka (postoji verzija da je otišlo i citavih 700.000 komada!), shvatio je da poseduje redak talenat hitmejkera. Pod Tominim prstima sve se pretvaralo u zlato!
„Što ce mi život"

... ili gotovo sve. Jer, dok je na muzickom terenu beležio pobede, muzicki život nika-ko nije mogao da sklopi u celinu. Sa Mili-com se razveo februara 1970. i iza sebe vec imao dva neuspešna braka. Uteha mu je bila kcer Žaklina, iz braka sa Olgicom, rodena 22. novembra 1963, baš na dan kad je ubijen predsednik Džon Kenedi, po cemu je i dobila ime. Medutim, po uo-bicajenoj recepturi, depresiju i razocare-nje Toma je gasio u dnu caše i kocki. No-vac koji je zaradivao i koji je priticao u veli-kim kolicinama, prosto je bežao od njega. Trošio je nemilice, ali nije žalio. Sve mu je izgledalo normalno: da komponuje za se-be i druge, da stalno lansira hitove i da ne zanemari društveni život utopljen u boemskim isparenjima. S pesmama nikad nije bilo problema. One kao da su izvirale iz njega: „Ljubavi, živote moj", „Noci su tužne sve", „Kad se voli što se rastaje". Pu-blika ga je razumela i Toma nju. Poverenje je bilo obostrano.

Vrhunac Zdravkovicevog muzickog opusa bila je saradnja sa Silvanom Armenulic, pevacicom koja ga je srela u Leskovcu, davne 1956. godine. O tome je Toma pricao u „TV Reviji" pre nekoliko go-dina: „...Sretali smo se po raznim gradovi-ma i 1969. godine smo se našli u istoj gru-pi. Tad sam vec bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Cini mi se da je to bila „Nad izvorom vrba se nadvila". (...) Silvana je lo-še prolazila. Sem te pesmice, ništa drugo nije imala. Nije bilo publike koja ce je poneti. I uvek je bila depresivna. Pitala me je šta da radi, kako da se probije? Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali, šta? Ja sam uvek bio u nekim romanticnim vezama ko-je su me inspirisale. Ljubav me je pokreta-la, pogotovo neuspešna. Šta da me tu po-vuce kad smo stari prijatelji? Pricali smo danima. Bila je nesrecna. Secam se da mi je pricala o svom braku koji je bio labilan. Ocajavala je. Na neki nacin umeo sam da je razumem. Cesto mi je govorila: - Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u da-vola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit' brak, nit' ovo, nit' ono...I jednom, dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: - Znaš šta, to je interesantno, da ti ja na-pravim pesmu baš kao što ti pricaš? Da napravim onako kako se osecaš? Onda ceš bolje i pevati. (...) Tokom mnogih putovanja i usputnih razgovora upoznao sam sve njene proble-me, njen život, nacin izražavanja. Ušao sam joj u dušu. Medutim, baš tad su mi tra-žili pesmu za „Beogradski sabor". A ja sam razmišljao o Silvani i o njenom „Šta ce mi život". Imali smo nekoliko slobodnih dana, bez putovanja, bez koncerata. Bio sam sa nekim društvom, mislim da smo pili jedno dva-tri dana. Totalno sam bio bole-stan, umoran, cini mi se da sam se probu-dio u hotelu „Slavija". Oko devet je trebalo da krenemo na turneju. Onako, sav izbe-zumljen, mamuran, glava mi otpada, si-dem, porucim kafu i iz ciste muke uzmem od konobara blokcic za racune i olovku, Mislim, 'ajd, sad cu bar da napišem pesmu za „Beogradski sabor". Bilo mi je vrlo lako, jer bio sam mamuran i nije mi bilo ni do cega, pa napišem „Šta ce mi život". Kad smo se vratili sa turneje, ja sam, krijuci se malo od Silvane otišao u studio da snimim „Šta ce mi život" - ispovedao se Toma novinaru Draganu Gajeru. - Radio Beograd i „Estrada" spremali su za-jednicku plocu sa stvarima koje ce biti na „Saboru". Ali, Silvana je cula pesmu, baš u studiju JV", preko puta „Ekscelziora". I pocne: - Dado, molim te, ovo je pesma za me-ne, ti to moraš da mi daš... Pokušavao sam da se odbranim: - Pa, šta cu ja da pevam na „Saboru"? I ne, i da, i molim te, drž' ne daj. I, šta cu? Ja joj dam tu pesmu. Uostalom, to je bila njena prica, pesma je nastala od onog što je ona meni ispricala. - Uzmi, ionako sam je napravio za tebe! Priznao sam, tako je bilo sudeno... Po-klopilo se, ili je tako bilo tempirano, da u vreme izlaska ploce bude i televizijska serija „Ljubav na seoski nacin". Za vrlo kratko vreme Silvana je postala strahovito popularna. Bila je top pevac. Ono što je sa-njala (...) U vreme njene najvece popular-nosti, ja sam bio u totalnom autu, od života, nekakvih suludih situacija, od pica i kafana, drangulija. Bio sam u Americi kad sam cuo da je poginula. Užas! Možda je taj tekst, koji sam pisao za nju, slucaj za parapsihologiju. I nisam bog zna kako voleo tu pesmu. Sam naslov, „Šta ce mi život", nije nešto. Bolje da je nije snimala: bolje bi bilo da nije postala popularna, a ostala živa..."

U tesnacu izmedu kafana, pesmi i novca, Toma je jula 1972. još jednom iznenadio svoje obožavateljke. Tog leta, pevao je u Budvi, i sa sobom, iz Niša, poveo verenicu Zoricu. Ali, sudbina je odredila drukciji scenario: Toma se u Budvi zaljubio u mla-du Cetinjanku Nadu, i pod hitno - oženio! Vencali su se na Ostrvu cvijeca, kod Bu-dve, uz pesmu Usnije Redžepove i Andelke Govedarevic. Telegram sa cestitkama poslala je Mira Stupica, a ,,TV Novosti" su 28. jula 1972. ovaj izveštaj sa Tominog vencanja naslovile ,,Jedna Nada za ceo ži-vot", ne sluteci da ce i ovaj brak trajati vrlo kratko.

Krah ljubavne veze bacio je Zdravkovica u ocaj. Rešenje je bilo u skladu sa srpskom tradicijom: udri po caši - pa ko izdrži! Organizam je poceo da mu popušta, ali se Toma nije dao. Uveren da ce umreti i da je, elem, sve besmisleno - pio je još više, ne želeci ništa da propusti. U transu, bacio se na kocku: dobijao je u kazinu po 80.000 maraka, u SR Nemackoj, ali je iste veceri sve potrošio - šampanjcem je cas-tio ceo lokal, za bagatelnih 10.000 mara-ka! Ostavši bez dinara, i bez iluzija o bu-ducnosti, decembra 1974. pristao je da krene u Kanadu. Pevao je u najgorim rupa-ma, sretao ološ svih boja, upoznao bedu emigrantskog života. Jedini svetli trenutak bio je susret sa Gordanom, njegovom bu-ducom suprugom: insistirala je da se vencaju, baš u casu kad su Tomu svi otpisali - i kolege, i prijatelji, cak i lekari.
„Sliku tvoju ljubim"

Sve lošijeg zdravlja, Toma je morao u bolnicu. Dva puta su ga u kratkom roku operisali. Savetovano mu je da svaka tri meseca ide na kontrolu, da ne pije, ne pu-ši, da se ne umara, da se posebno hrani... Naravno, Toma je radio sve suprotno. Ali, zdravlje se kako-tako normalizovalo. I psi-hicki, Zdravkovic je postao jaci: rodio mu se sin Aleksandar, pa je, nakon svega, odluka pala da se kompletna familija kra-jem 1978. vrati u Jugoslaviju.

Narodna muzika koju je 1974. ostavio više nije bila ona ista koju je zatekao. Trebalo je poceti iznova, ali Toma nije odusta-jao. Pesma „Umoran od života" postala je bestseler. Oduševljena publika pokazala je da ga nije zaboravila, a Toma joj je uzvracao izjavama:
„Imao sam više srece od pameti. Ni u snu nisam ocekivao da ce me ljudi opet primi-ti, da ce mi se kolege toliko obradovati i da ce me svi nekako bodriti. Mislio sam da su me zaboravili, ko bi se još secao To-me Zdravkovica po dobrom... posle tolikih mojih gafova. Naš narod voli da žali. Sažalili su se na mene i zato me, cini mi se, po-novo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan, da li zato što sam se potucao po Americi i Kanadi i vratio kuci, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima (...) Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljace kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego... ne znam ni sam... nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako".

Ponovo je krenuo starim putem: od kafane do hotela i natrag. Pevao je u hotelu „Šumadija", po izbama na Ibarskoj magi-strali, a februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao svoj prvi solisticki koncert - posle 26 godina druženja s mi-krofonom! Publika je sasvim otkacila uz zvuke „Danke", „Ciganke", „Proklete nedelje", „Tamburaša"', i Toma je, po ko zna koji put, s dna izbio na vrh. Pocele su da stižu ponude i za drukcije medijsko delovanja: režiser Branko Baletic zvao je Tomu da igra u filmu „Balkan ekspres", a bilo mu je rezervisano mesto i u TV seriji „Doktorka na selu". Serija solistickih koncerata po Jugoslaviji pocela je da brine i rokenrol ti-pove, ozbiljno uznemirene što Zdravkovic kod mlade generacije izaziva burne reak-cije sa pratecim medicinskim efektima kakvi su vrištanje, plac ili padanje u nesvest! Niko normalan više nije postavljao pitanje imitira li život Tomu ili je u pitanju poštena raspodela avantura: publika je, u svakom slucaju, profitirala.

,,Ja sam ranije mislio da sam pozer, mi-slio sam da foliram ono što živim - pricao je Toma novembra 1983. za „TV Reviju". - Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Ja sutra mogu da pevam u kafani, za trista starih hiljada. Mada mi nije svejedno gde pevam. Oduvek sam želeo da imam revijske orkestre, ma, fil-harmonije. Jer, jedino muzike može da me ispuni totalno, bez ikakvih drugih želja. Da mi ne treba nikakav novac. To mi zaista ni-je centralna vrednost. Da mi je novac naj-važniji u životu, ne bih mogao da se šetam u tako velikom dijapazonu: cas gore, cas dole, cas si akutelan, cas nisi. Oni koji me vole možda ne mogu da žive kao ja, mo-žda su se stisnuli u nekom folu prema se-bi. A ja sebi ne dozvoljavam da lažem. Kad se otkacim, ja sam otkacen, nema folira-nja. Cak i u takvim trenucima življenja ja volim ljude. Ta potreba da se voli svet oko sebe daje mi neku snagu da se ne stidim publike. Velika je stvar izaci pred tu publi-ku a da nemaš nikakve petlje. Ja pevam i ne lažem".

Nova mladost Tome Zdravkovica kao da je bila ocekivana. Svaki njegov album ili turneja u narodnjackim krugovima bili su dogadaj. Uspeh „ludog Tome" više nije ni morao da se analizira: covek je oko se-be okupio intelektualce, pošteno radni-štvo i seljaštvo, partijce i jehovine svedoke, alkoholicare i notornjake, devojcice i njihove zrele mame - sve pod jednu zas-tavu, zajednicku ideologiju ljubavi i kafane. Svi oni plakali su i patili s Tomom, kome je caršija, uvek pogrešno obaveštena, leta 1987. vec presudila. Samo što je pri-kazan TV šou „Dao sam vam dušu svo-ju", Toma je opet otišao u bolnicu. Za druge - strašno, za njega - normalno. Vec prežaljen, ujesen 1987. krenuo je na tur-neju koja se reklamirala sloganom „Opro-štajni koncerti Tome Zdravkovica". Mada nisu ni oproštajni, ni poslednji - gest me-nadžera Vitka Radomirovica bio je perfi-dan, ali i najveci mamac za narod. Beo-gradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake veceri; iste, euforicne scene ponavljale su se po Srbiji, Bosni, Cr-noj Gori, Hrvatskoj. Album „Dal' je mogu-ce" prešišao je zlatan tiraž, pokazavši da stari majstor ništa nije izgubio od svog zanata.

Gledao sam ga i slušao u Domu Sindika-ta. Po prvi put u karijeri imao je dvadesetak muzicara iza sebe. Pevao je tiho, pre za sebe nego za publiku. Vodio je koncert onako kako samo on ume: kao daje u kafani, kao da su dve hiljade ljudi, njegovi stalni gosti, mušterije sa susednog stola. Nikom se nije udvarao, nije cak ni mnogo govorio. Pesme je pretvarao u šansone, šansone u emocije, i njih neštedimice delio. Dom sindikata je živeo i plakao s njim njim. Jer, tih veceri na sceni nije bila „neka-kva narodna muzika". Gostovao je Toma Zdravkovic.
„Dotak'o sam dno života"

Kad ljudi govore o Tomi Zdravkovicu, obicno pocinju recenicom: „E, taj je stvarno svašta radio"?!

Iz ove perspektive cini mi se da je sve bilo na svom mestu. Poceo sam da shvatam da je u životu sve normalno i relativno. Drugi bi, na mom mestu, radili drukcije, jer onog casa kad sam napravio kurentno ime koje je moglo da zaraduje i obezbedi neku egzistenciju, kucu, vilu, ja sam kre-nuo suprotnim smerom. Poceo sam da ži-vim s problematikom ljudi oko sebe. Ra-dio sam u kafani, morao da komuniciram s gostima, bio stalno u tom grotlu života. To je postalo navika: da se sedne s prijatelji-ma, da se poprica, popije i podeli s drugi-ma. I tu povratka nije bilo.
Kafane su u ono vreme bile jedine estradne pozornice?

Naravno, zato je za mene bila cast da iz Leskovca odem u Sarajevo i tamo pevam u hotelu „Evropa". Tad je bilo malo pevaca, radio, štampa i televizija nisu se mno-go bavili narodnom muzikom. Tiraž od pet hiljada - bio je ogroman! Nisam ni smeo da sanjam da cu stici na radio talase: to je uspevalo samo nekolicini velikana. Pet-naest godina, iz veceri u vece, pevao sam u kafani, ali mi je sav taj publicitet bio da-lek, nedodirljiv. U „Gradskom podrumu" sam proveo tri godine - pevajuci od osam uvece do cetiri ujutru, a izdavacka kuca „Borba" bila je preko puta mene. Sretao sam sam puno novinara, urednika, sve mi je bilo nadohvat ruke, a ustvari, tako da-leko, jer su drugi bili popularniji, slavniji. Ljudski je bilo sanjariti o slavi, da te ljudi znaju, prepoznaju na ulici. Secam se, pe-vao sam u Sarajevu sa Džimijem Stanicem i Ivicom Šerfezijem, pocetkom šezdesetih godina. Neki klinci hteli su da se zafrkava-ju, pa su došli i tražili mi autogram: nisam bio siguran da li se šale, ali sam ipak pot-pisao. Onda je pukla bruka u caršiji: ima neki ludi pevac u „Evropi" koji deli auto-grame! Poceli ljudi svake veceri da dola-ze i da se sprdaju, tražeci autograme! Ni-šta nisam kapirao dok mi prijatelji nisu re-kli da sam, ustvari, predmet opšte zajebancije!

Era Tome Zdravkovica pocinje krajem šezdesetih godina. Nekoliko vaših ploca dobro su uzdrmale Jugoslaviju?

Imao sam srece da, kad su ploce poce-le da mi se prodaju u velikim tiražima, vec budem zreo i iskusan pevac koji je tolike godine proveo u kafani. Iza sebe sam imao pesme koje su u tim kafanama vec živele: „Ciganku" sam, recimo, napravio još 1962. a snimio je tek šest godina kasni-je, „Buket belih ruža" takode. Bio sam neopterecen pravljenjem pesama: nisam imao pritisak neke produkcije ploca da moram da komponujem po svaku cenu, kao što danas ljudi rade.
Onda su stigli i novac i popularnost?

Valjda sam ja u mladosti video u filmovi-ma ili procitao u knjigama - o pozitivnim licnostima i dobrim ljudima. Voleo sam da se igram dobrog coveka, da ljudima ci-nim: da nekom kupim sto karanfila, jaknu, da nacinim neku ludost koja za druge nije normalna. Meni je to prijalo. Pare su mi služile da se zabavim, jer me je sve interesovalo. Ako se nadem u društvu gde su se kockali - i to me je zanimalo. Ali, kockam se van sistema. U tim krugovima kažu da sam najveca ovca koja se rodila za kocku, i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. I kad nisam imao para, bio sam miran i srecan...

Na praktican nacin ukljucili ste se u borbu protiv alkoholizma: godinama ste ga licno, i u lepim kolicinama uništavali?

Nikad nisam pio zato što volim alkohol: uvek je kretalo od par tura pica i to uvek u društvu! Vremenom, naravno, sticale su se navike kad je alkohol u pitanju, pa sam sam sebi bio i bolji, i slobodniji. Poceo sam da živim životom pevaca koji ima svo-jih cefova, koji voli da mu muzika svira, ko-ji na taj nacin hoce svega da se oslobodi, svih briga i problema. To su neka poseb-na uživanja koja su me kacila pet, šest, de-set godina: uz muziku bismo ostajali celu noc, pricali, pili, ludovali. Onda ti nije važ-no da li je neko doktor nauka ili skretnicar, važno je da je on covek cije ti društvo pri-ja. Zato i dan danas kod kuce ne pijem i ne pušim: ali cim izadem u kafanu onda je to nešto deseto! To onda ne traje dva sata pa 'ajdemo kuci. Znali smo da u kafanama provedemo tri-cetiri dana neprekidno! Sad sam sve to pomalo izgustirao. Nekad nisam mogao da smislim a da uvece ne izadem u grad - sve sam mislio da se negde nešto dešava i da tamo moram da bu-dem! Ipak mi sad mir mnogo više imponuje.

Na vrhuncu popularnosti, negde sredi-nom sedamdesetih, iznenada ste otišli u SR Nemacku, docnije u Kanadu?

Ja sam tad živeo kao da sam pao s neba! Shvatio sam da ništa nisam napravio, a bu-duci da sam bio vrlo siguran u sebe rešio sam da probam nešto novo, I Nemacka i Amerika su mi bili izazovi koje sam hteo da probam. U Nemackoj se ništa nije de-šavalo: pevao sam, zaradivao neke mar-ke, samo je sve bilo mnogo ružnije - ti ma-li, sitni burdeljcici u koje dolazi naš svet. Za te ljude je hiljadu maraka bogatstvo: po prirodi stvari, takav covek odmah po-staje bahat, osion, vuce te za rukav, gura ti sto maraka, hoce da te kupi. Kad sam, re-cimo, došao u Kanadu, znao sam da necu pevati u „Hiltonu" ili „Holidej Inu", bio sam svestan gde cu raditi. Ljudi koji su me slu-šali bili su pažljivi i obzirni dok me nisu izgustirali... onda im služiš da se sprdaju s tobom, da ti govore da si propao covek, da više nemaš gde da pevaš, kao što se meni desilo. I bukvalno sam dotak'o dno života!
„Prokleta je ova nedelja"

Godine 1978. vratili ste se u zemlju. Kakva vas je publika cekala?

U vreme kad sam ja bio aktuelan, od 1968. do 1974. ovde se izuzetno dobro živelo. Kad sam se vratio, i naravno, kasnije, shvatio sam sve razmere krize: cak ni kafane više nisu ono što su nekad bile! Ja sam u kafani „Stadion" pevao dve godine, 1965. i 1966. i secam se, po mesec dana unapred rezervisalo se mesto, a sad mesta u celom Beogradu kol'ko hoceš! Promenili se ljudi, nemaju više para, promenila se ta publika po kafanama...

Uz pesmu je, cesto, atmosfera naelektrisana?

Jeste, priznajem, narocito ako pesma ima neke druge povode, sem muzike. To-ga nekad nije bilo. A pevao sam po celoj Jugoslaviji, i ista mi je bila publika u Sara-jevu, kao ona u Ljubljani gde sam pevao u hotelu „Slon". Strašno je kad cujem da nas pesma deli. Užasno! Ali, sve je to plod ne-kog vaspitanja, neke kulture. Ako dete od osam godina sluša svog oca koji pogrdno govori o Hrvatima, budimo sigurni da ce u sedamnaestoj godini to dete da manifestuje nekakav otpor ili mržnju. Dakle, pri-ca pocinje u detinjstvu, u samim ljudima. Takav problem nikad nismo imali, ni ja, ni moja generacija. Mi smo preživeli rat, ži-votarili, kao dete sam se igrao mecima i granatama po zapaljenim zgradama. Za mene je bio pojam imati parce hleba: ni-sam imao vremena da razmišljam da li je neko Srbin, Hrvat ili Musliman. Danas je devalvirala ideja jugoslovenstva i ne znam kakva je to pamet koja hoce da nas deli po nacionalnostima i po republika-ma. Neko može da buda Musliman, ali je za mene on prvo covek, Jugosloven! Šta me interesuje da li je neko Kinez ili Šveda-nin ili Slovenac - ako je dobar covek! Me-ni je svejedno da li je Niš na Nišavi ili Miljacki. Da nije tako, onda bih poceo da raz-mišljam smem li da jedem vojvodanske lubenice ili kosovske višnje, jer su tamo i lubenice i višnje drugacije, nacionalne lu-benice i nacionalne višnje, drukcije od srpskih i hrvatskih! Meni je nepojmljivo da se takvim deobama poklanja toliko paž-nje. Jedino mi je bitno kako da to izbacimo iz glava ljudi, da ih uverimo da greše.

U vreme vaše mladosti izjasniti se kao Jugosloven bilo je normalno. Danas su se granice normalnosti malo pomerile?

Nikad nisam verovao da ce biti ljudi koji se nece izjasniti kao Jugosloveni, a rodeni su u Jugoslaviji! A, eto, ima ih! Šta ti ljudi dobijaju ako stalno isticu svoju nacional-nost? Da li postaju pametniji, lepši, šta li? Sva ta podeljenost u našoj zemlji je ružna, strašna... Jugoslovenstvo treba da se oseca i da se nosi bez opterecenja. O tome cak i ne razmišljam, ali vidim da ima usija-nih glava. Pevao sam nedavno u Beloj Pa-lanci i pride mi jedan momak od dvadese-tak godina i kaže: „Pevaj mi nešto srpski!". Istog trenutka se malo šokiram i odgovo-rim mu da se obrati svom predsedniku opštine, jer ja lepo pevam na razumljivom jeziku! Uopšte, cini mi se da smo malo pogrešili šireci tabu-teme: cim covek misli da je nešto zabranjeno to mu odjednom postaje mnogo važno. I ne vidim razloga da sutra ne napravim pesmu o Kosmetlijama koji su mi dragi, jer imam bar pedeset Šiptara koji su mi licni prijatelji. Te kontak-te treba negovati, a ne da se osecam kao da idem u Kinu kad odlazim u neki TV cen-tar!

Dogadaji na Kosovu su, na žalost, vec toliko godina stalno aktuelni. Tamo redovno gostujete?

Gotovo svake godine. Ta njihova publi-ka je sjajna. Secam se da sam 1981. gostovao na Kosovu, u vreme kad se sve ono ru-žno i strašno dešavalo. Bio sam u Peci, pevao pred tri hiljade ljudi, i onda se pitao da li je na koncertu baš sve bio srpski živalj? Kad su mi posle koncerta prišli neki klinci i tražili autogram, želeci da popricaju sa mnom, pitao sam ih da li je bilo Albanaca na Kosovu. „Svi smo mi ovde Albanci" rekao mi je jedan momak i pokazao na njih dvadesetak! Verujem da to nasilnicko po-našanje, ta mržnja, taj separatizam, nisu prisutni u obicnom coveku, Albancu, koji mora da se bori za egzistenciju, da radi, da izdržava porodicu. Taj mali radni covek, Albanac, vec ima strašan kompleks da na Kosovu ništa ne valja i da se samo ceka prilika da se nešto ružno objavi i pla-sira u javnosti. To je strašno opterecenje! Jer, nemoguce je da su svi Albanci siledžije, manijaci i ubice: to nije tacno! A to se, onako izmedu redova, protura ljudima... Zalagao sam se da ostvarimo što više kontakata s Kosovom: da tamo krenu pevaci, fudbaleri, glumci, da razgovaraju s naro-dom, da osete taj puls života, da pomog-nu. Par puta sam na Kosovu upoznao neke ljude, Albance, i kad cuju da sam iz Beo-grada vec su pomalo uplašeni, vec brane nešto što s njima nema veze. Hocu da ka-žem, fali nam kontakta, ljudskih razgovo-ra, prijateljstva...

Govorite to iz iskustva?

Naravno. U vreme pocetka kontrarevo-lucije na Kosovu, bio sam u Tetovu, sa direktorom Doma kulture. Seli smo u kafanu, poceli da pricamo o Kosovu i kad sam cuo njegove price zgražavao sam se. Onda me je on upozorio da budem tiši, jer preko puta za stolom sede dva Albanca. Ja malo popio... ustanem i krenem za njihov sto. „Jeste li vi Albanci?" pitam. „Jesmo", rece jedan i poce da bledi. „Dodi za moj sto, kažem, ja sam iz Srbije, ja sam Toma Zdravkovic. 'Ajde da se poljubimo i da bu-demo drugovi!". Bili su šokirani, ali su ipak seli, pa smo se lepo napili! I oni su mi pri-cali o Kosovu, i sami zapanjeni onim što se dešava, ali srecni što ima neko da ih saslu-ša. A to nam danas fali: da jedni druge ma-lo bolje cujemo!

„O, Stari, Stari"
Nacionalisticke pirove niste osetili na svojoj koži?

Jesam, samo jednom, u Listici, za vreme „maspoka". Pevali su mnogi pevaci: Arsen, Hoki, Ivica Šerfezi... Na svim plakatima po gradu meni su „otkinuli" glavu, ali tome nisam pridavao znacaja. Medutim, na koncertu sam pevao poslednji, i cim sam izašao na scenu publika je bez razlo-ga pocela da zviždi. Onda su svi ustali i masovno napustili koncert. To me je stra-šno pogodilo. Nisam mogao da se pomi-rim s tim, bez obzira što sam bio jedini pevac iz Srbije na tom koncertu. Sutradan ujutru, sednem u kola i odem u Listicu. Udem u jednu berbemicu da se obrijem i da vidim da li me ne trpe kao pevaca ili je nešto drugo u pitanju. Tamo sam upoznao par ljudi koji su potpuno drukcije reagovali, kojima je cela situacija bila smešna i koji su me molili da dodem, i održim solisticki koncert. „Videceš, bice puna sala i svi ce pevati s tobom". Eto, ima trenutaka kad su ljudi izmanipulisani, kad se izgube - ali to zlo nije u njihovoj prirodi. Garantujem!

Zna se da ste svojevremeno komponovali pesmu o drugu Titu, ali ona nikad nije snimljena?

U mom životu, Tito je imao posebno mesto. Godinama sam imao strašnu potrebu da o njemu napravim pesmu, ali buduci da je on velika licnost, a moje pesme žive u kafanama, mislio sam da sve to nije u skladu sa mojim mogucnostima. Da je pe-smu o Titu napravio jedan Konjovic, to bi iz cuga prošlo: ali ako to pravi jedan Toma Zdravkovic skoro da se ne sme! Ipak, Tiletu sam posvetio i napisao jednu pesmu. Zvala se „O, Stari, Stari", i komponovao sam je u vreme kad nam je svima bilo pot-rebno poleta, kad sam želeo da, kao je-dan kurentan pevac koga mase slušaju, podstaknem ljude da o tome razmišljaju, jer sam i ja deo društva i ove sredine, sa svim pravima i obavezama. Tekst je ova-kav:

„O, Stari, Stari,
o, živi, živi,
poletite golubovi preko sinjeg mora
na krilima odnesite pozdrav srca moga
Nek nam Stari dugo živi
s pesmom u srcu,
nek sa nama deli i dobro i zlo,
o, Stari, Stari,
o, živi, živi..."

Bilo je to razmišljanje miliona ljudi u Ju-goslaviji i nije trebalo biti Šekspir ili Andric pa napraviti takve stihove. Obrad Jovovic iz „Jugotona" i ja odlucili smo da na drugu stranu ploce snimim pesmu „Jugo-slavija", jer zbog ozbiljnosti teme nije ima-lo smisla da snimam „Ljiljanu" ili „Buket belih ruža". Onda smo traku odneli u Kabi-net predsednika Tita da pesme presluša-ju i odluce da li mogu da se snime na plo-cu. Oni su traku culi i poslali je Radio Beogradu. Tamo su preslušali snimak i odluci-li da je to kic: tako mi je pricao sad pokojni Duško Radancevic koji mi je objasnio da su cak imali partijski sastanak zbog moje trake! Kolegijum se sastao i ispred Radio Beograda taj snimak odbio. Nakon svega, pesmu sam prekrstio u „Majko, majko", pa ta numera i dan danas živi u narodu. Sve me je to mnogo pogodilo, jer sam pošteno i patriotski razmišljao, a vidi-te kako su mi uzvratili.

Pesmu o Jugoslaviji ste tek naknadno snimili?

Jesam, kad sam se vratio iz Amerike, ali su u meduvremenu Zahar i Danilo Živkovic napravili pesmu o Jugoslaviji koja je postala izuzetno popularna, pa ovu moju niko nije ni slušao. Zao mi je što je tako ispalo: tekst je bio jugoslovenski, govorio o jugoslovenstvu, o domovini, ali je pesma zakasnila, mada je bila prva koja je ovoj zemlji bila posvecena. Uopšte, na tom jugoslovenskom zajedništvu treba iz sve snage insistirati, jer nije dovoljno ako jednom godišnje „Karavan bratstva i je-dinstva" krene iz Zagreba u Beograd i obrnuto. To mora da bude stalna praksa, kako medu narodom, tako i medu politica-rima.

Poziv politicara-profesionalca danas ni-je tako zahvalan posao?

Raditi taj posao danas nije nimalo lako: problema, hvala bogu, ima na hiljade, od privrede do nacionalizma. Stalno mi se cini da politicarima fali obicna ljudska, na-rodna rec, jer imam utisak da su stalno u preozbiljnim situacijama.

Mislite li da bi im odlazak u kafanu ili na koncert narodne muzike mnogo znacio?

Kako da ne! Ne verujem da je ikad na mom koncertu bio makar jedan politicar, što bi bilo predivno... Jednom sam na tele-viziji zapazio Lazara Mojsova koji je bio na „Kolarcu", na koncertu Ive Pogorelica. Ne mislim da je politicarima odvratno da prisustvuju koncertu Lepe Lukic u Domu sin-dikata, ali da sam na njihovom mestu, sam bih sebe naterao da dodem, da se umešam u narod, da se makar prošetam uli-com! Što ja ne bih mogao da se sretnem sa Ðuranovicem i da ga pitam: „Kako si? Hocemo li da popijemo kafu?". Voleo bih takve ljudske kontakte, baš kao što je Tito cinio, ili ljudi iz njegove generacije. Ti lju-di nisu bežali od života, od naroda. Zašto Sinan Hasani ne bi došao na moj koncert da mi bude pocasni gost? Da malo popri-camo o estradi, o nekim lepim stvarima, ne samo o problemima...

Iz starije generacije politicara, prijatelj i kum vam je bio general Zekic?

Miloša sam upoznao kad sam bio na po-cetku karijere, negde 1957. ili 1958. godine. Upoznao sam njega i Franju Herljevica jer su obojica iz istog kraja, iz Šehovica. Znati generala u to vreme bio je doživljaj, a meni je želja bila da ga vidim u uniformi koju je retko nosio. Za moje vencanje si-lom sam ga naterao da obuce generalsku uniformu - imati generala za kuma, za me-ne je bila velika stvar! Ali, upoznao sam i druge politicare... Kocu Popovica sam sreo u kafani „Stadion" gde sam pevao malo ozbiljniji svetski repertoar. Njemu se to dopalo i jednom je ustao sa stola i stoje-ci mi aplaudirao. To mi je ostalo u secanju, to i danas pamtim, jer su mi ti revoluciona-ri puno znacili, ne zbog svoje funkcije vec zbog svojih dela. Ne treba ni tu preterivati, jer ne možeš da sretneš svakog iz Predsedništva SFRJ pa da mu kažeš: „'Ajde da se družimo u kafani!". To je ludo! Ali, stra-šno bih voleo da mi Predsedništvo bude gost na jednoj veceri i da sa njima pricam, da i oni upoznaju Tomu Zdravkovica. Da se ispricamo, da malo popijemo, da kaže-mo koju rec jedni drugima...

Najveca cast bila je pevati Titu?

Pevao sam dvaput pred Titom: prvi put u Karadordevu sedamdesetih godina. Tad sam izveo dve pesme: „Odlazi, odla-zi" i „Sliku tvoju ljubim". Prvi put sam bio blizu Tita, strašno istremiran i stalno imao želju da pridem tom stolu koji je samo pet-naest metara bio udaljen od mikrofona. Na žalost, nisam imao priliku licno da ga upoznam. Drugi put sam pevao Titu u Sa-rajevu, mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta.

Verujete li da je šteta što ima tako malo kontakata izmedu politicara i estrade?

Velika je šteta. Nas pevace ne koriste onako kako bi možda trebalo, a zna se da nam narod veruje. Baš zato, vredelo bi iskoristiti tu šansu, u korist politike i estra-de, na obostrano zadovoljstvo, i na zado-voljstvo publike, naravno.

Kad govorimo o publici, indikativno je da Toma Zdravkovic na svoje koncerte uglavnom privlaci - mladu generaciju?

Nije u pitanju samo muzika... ljudi znaju šta sam sve radio, proživeo. Oni pocinju da se identifikuju s tobom, da te zato vole. Ta mlada generacija, recimo, ne misli da sam ja šašav covek. Ali, njima takva slobo-da prija, jer oni vole ono što štrci, što nije obicno. Ne radim ja to sve zbog toga što sam napravio scenario kako cu živeti idu-cih dvadeset godina. Ali sam sve cinio instinktivno i to se ljudima svida. I medu kole-gama, i medu publikom ne uzimaju me ozbiljno - ali me zato vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala, da ne-mam para, da sam pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkacen, si-gurno.

Još uvek?

Pa dobro. Napijem se koji put, svratim u kockarnicu, idem na fudbal... Ne kockam se da bih dobio, vec zato što je vreme re-lativno i što me interesuje ono neobjašnji-vo u ljudskoj prirodi. To u kocki mogu da istražujem, jer nije samo bitno pogoditi broj u ruletu, vec osetiti nešto što je dubo-ko u tebi. Uostalom, ljudi se kockaju u ra-tovima, u politici, u investicijama, a meni je san da se kockam sa 100.000 dolara! Jedne noci, u Baden-Badenu dobio sam 80.000 maraka i iduce noci sve izgubio ostao opet „zero"!

Šta vas kod pokera uzbuduje?

Tri keca! Šalim se, taj odnos s kockom mi je bitan, jer jedino tako možeš da upoznaš sebe i druge ljude. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Razmišljao sam nekad... bože, ljudi prave kuce! Ali je to glupo! Mislio sam da sam ja genije jer mogu da potro-šim pet miliona za vece! Šta ce mi kuca kad imam jednosoban stan! I, stvarno, ispostavilo se da mi je to dovoljno. Ne tre-ba mi više.

Ovakav Toma Zdravkovic još vam nije dojadio?

Nije! Moja veza s muzikom je mnogo ozbiljnija nego što misle kolege i publika. Vrlo me smešno jednom nešto pitao Miro-slav Ilic. Sedimo on i ja sami u „Šumatovcu" i on me pita: „Dado, šta ceš da radiš ako ovo jednom prestane?". Bilo mi je mnogo cudno: zašto da prestane? Šta ima to da prode? Jer, ja ništa drugo ne umem i ne znam da radim - sem muzike. Od nje živim i za nju živim...